Krsna slava – čuvar identiteta i duhovna svetlost srpskog doma

Pre nego što je hrišćanstvo postalo deo srpskog identiteta, naši preci su bili mnogobošci. Verovali su u Peruna kao vrhovnog boga i poštovali domaća božanstva. Dolaskom Svetog Save i uvođenjem hrišćanske vere, stari kultovi su zamenjeni slavljenjem hrišćanskih svetitelja. Tako je nastala krsna slava – jedinstvena pojava u hrišćanskom svetu gde svaka porodica ima svog nebeskog zaštitnika.

Slava se prenosila s generacije na generaciju kao duhovni amanet. Svetitelj koga porodica proslavlja doživljava se kao čuvar doma i zajedništva. Ovaj običaj je po mnogo čemu sličan posvećenju crkava određenim svecima, ali je jedinstven po tome što se vezuje za porodicu, a ne za zajednicu.

U nekim krajevima Srbije, kao i u delovima Bosne i Hercegovine i Crne Gore, običaj je da gosti pristižu već uoči slave. Ova praksa ima istorijske korene – nekada su se ljudi na put kretali dan ranije, a u vreme zabrana i progona, slava se često slavila tiho, noću, kako bi se sačuvala vera i tradicija.

Danas se krsna slava obeležava tokom tri dana: uoči slave (navečerje), na dan slave, i narednog jutra (pojutarje). Ovaj običaj predstavlja neizbrisiv deo srpskog identiteta i zbog svog duhovnog i kulturnog značaja, upisan je 2014. godine na UNESCO-vu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.